Da li će zbog Tvitera novinare boleti glava?

Proteklih dana čule su se mnoge kritike na račun novinara i medija o izveštavanju o događajima sa Kosova i o tome kako je sve to mnogo bolje bilo urađeno na Tviteru. Dosto oštra polemika vodila se i na samom Tviteru da li je on mediji, kanal komunikacije, da li može da zameni klasične medije...

Ovom temom na svojim blogovima bavilo su se i Dragan Varagić, Angelina Radulović i Igor Manjenčić. Svi oni uglavnom su se bavili analizom onoga šta se desilo. 

Slika je maznuta odavde.

Novinari, urednici i mediji morali bi da nauče kako da koriste Tviter, bilo kao izvor informacija, bilo kao način kako da ih plasiraju.

Krenimo od izvora. Tviter je neiscrpni izvor informacija i novinari moraju da ga posmatraju kao i svaki drugi. Na Tviteru sami birate koga pratite i vremenom neko od onih koje pratite za vas postaje kredibilan izvor. Potpuno je isto i, kako se to voli reći, u offline svetu. Novinari grade svoje kontakte, mrežu izvora. Nekima veruju na prvu loptu, nekima ne. Stvar lične procene. Da sada ne navodim konkretne primere koliko se puta deslilo da izvor posle 50 tačnih inforamcia, pokuša da podvali ili uspe u podvaljivanju netačne informacije. TL može da posluži kao mesto gde će novinar doći do teme o kojoj će pisati.

I u slučaju događaja na Kosovu ponavaljala se ona teza da su mediji pali na ispitu kao i kad se desio zemljotres u Kraljevu.

•          Kasnili su nekoliko sati u odnostu na Tviter
•          Informacije su neproverene
•          Inforacije su netačene

U ovakvim ocenama zaboravalja se jedna stvar, a to je da novinari i mediji mogu da odgovaraju za objavljenu netačnu informaciju i da zbog toga budu kažnjeni. Tviterašu najgora stvar koja može da se desi jeste da bude anfolovan i da se na taj način završi njegova „medijska karijera“.

Pre nekoliko meseci neko je tvitovao informaciju da je održavanje Egzita dovedeno u pitanje i postavio link ka vesti staroj 10 godina. I ta informacija je bila retvitovana. Na sreću vrlo brzo je otkriveno i to od samih tviteraša da je reč o staroj informaciji i da nema mesta panici.

Uzeću jedan drastičan hipotetički primer. Zamislite da neko tvituje da je u pritvoru Haškog tribunala umro Ratko Mladić. Kojom brzinom bi se takva vest prenela Tviterom? Ne mogu ni da zamislim. Da li bi mediji trebalo da je tek tako prenesu samo da ne bi kasnili? I neka se ispostavi kao tačana, da li je onda opravdano reći da klasični mediji kasne nekoliko sati za Tviterom. Mislim da nije i da je kranje neumesno zbog toga napadati novinare i mediji.

Primer fenomenalnog Stefana Živkovića, i drugih tviteraša sa Kosova, pokazao je koliko Tviter može biti koristan novinarima i medijima koji još nisu pronašli način kako da Tviter koriste za plasiranje informacija. Novinari bi i te kako mogli da iskoriste Tviter u svoju korist, naravno ako za to dobiju podršku medija i to baš u ovakvim vanrednim, kriznim situacijama, odnosno na događajima na kojima do izrađaja dolaze novinari reporteri.

Tviter može da se iskoristi da reportersko izveštavanje. Možemo samo da zamislimo koliko bi Stefan bio dobar da je iza sebe imao iskustvo nekog reportera.

Bez obzira što Tviter u Srbiji još nije toliko polpularan, mediji bi mogli da ga iskoriste ne bi li svojoj publici, koja to i želi, odmah dali informaciju, ali obavezno i sliku sa terena. Takvu brzinu publici je nekda pružao radio. Sada joj, uz pomoć Tvitera, to mogu ponuditi sajtovi i televizije. I to tako što bi na portalima osim svih informacija postojala neka vrsta twitter walla, na televizijama da se u kajronima puštaju informacije sa Tvitera.

Sada se postavlja pitanje ko bi te informacije slao? Naravno novinari tih medija, ako uredinici i generalno mediji shvate koliko im to publike može doneti, duže zadržati. Koji medij to prvi shvati i na sledećoj sličnoj situaciji odreaguje na pravi način, stećiće prednost u odnosu na druge. Ali da bi se to deslio moraće ulagati u svoje novinare. I u njihovo obrazovanje, i naročito tehničku opremljenost.

Kako bi to izgledalo u praksi? Upravo onako kako su to radili Stefan Živković, Veljko Đurić i Ivana Vitas.

Novinari na ovu mogućnost ne bi trebalo da gledaju kao na još jednu dodatnu obavezu pored sveg posla kojeg imaju kad se izveštava, već predsnost da će biti bolji od svoje konkurencije. Svaki novinar morao bi biti sposoban da u trenutku informaciju upakuje u tih tviterovih 140 karaktera, da svojim mobilnim telefonom ume da napravi fotografiju sa lica mesta i objavi je preko Tvitera, a njegov medij će je dalje distribuirati.

Uzmimo konkretne primere kako je moglo biti, a nije. Paljenje američke ambasade. Informacija, slika i to je to i odmah ide na sajt. Zatim praćenje nekog mitinga, recimo poslednjih mitinga SNS-a. „Kolona od 10.000 ljudi na Brankovom mostu“ i link za sliku u tvitu. „Toma Nikolić objavio štrajk glađu i žeđu“. „Boris Tadić ušao kod Tome u kabinet u Skupštini Srbije“ i slika. Poslednji dobar primer gde su novinari, ako su na licu mesta, mogli na ovaj način da iskorite Tviter jeste sve ovo što se događalo u vezi sa malinarima.

I tako redom. Primera je na bezbroj. Sada samo treba biti spreman za neke nove situacije, kojih će neminovno biti. Onaj mediji koji u takvoj sledećoj situaciji, koja bude zaokupirala pažnju najvećeg dela javnosti, bude najbolje odreagovao stećiće veliku predsnot i, što je još važnije, poverenje velikog broja ljudi.